Daj nekom -- ne bacaj!

Daj nekom — ne bacaj!

Kome sam se radovao?

Za koga čuvao ono što se ne kupuje u prodavnici bižuterije

Prepoznao sam te, nisam znao

Sad znam

Tvoj pogled na dar je jasan

Ne treba ti moja sreća

Nema gore koja bi ti bila draga,

ako sam njom hodio ja,

makar bila i sveta

I sad čujem pojanje

Zvone zvona, miro i tamjan..

Galeb i komad hljeba —

on ne baca dar,

njegov krik je pozdrav

Pričest duše nas čuva od leda, da ne smrzne, znaš..?

Ne znaš

Posle deset mjeseci, koliko sam nosio za tebe dar i slova,

ponovo sam jasno svjestan ko si, slan trag na licu je ustvari sreća

Ona zna da posoli dane

kao što rane znaju da peku

Da se ne odomaći pa ranjava

Još jedna, stara il' nova, rana je rana

Ne boli — a gori

Ne boli — a moli

Ne boli — a voli

Ne boli, samo sve oko sebe

u krv crveno oboji

Kad je tačno bio kraj?

Početka nije ni bilo

Kad sam postao, a prestao biti drag?

Kad čovjek prizna da ima srce,

ili kad onaj bez srca

pobjegne od istog?

Ćutim

A duša vrišti

Glasan vrisak u tišini

Nema nikoga

Ne vrijedi zavjeta dara tvoja ljepota

Niko si mi bila — i prije, i sada

Niko sam ti — i ja

Ako se jednom nađeš,

i nekom budeš neko —

javi

Da ne brinem za moje, što je ostalo kod tebe

Da ne brinem za dar

Tada ću znati — ko sam ja

Povečerje ima ime:

sloboda.