НИЈЕ ДУШАНКА ОТИШЛА. МИ СМО ЈЕ ПУСТИЛИ

НИЈЕ ДУШАНКА ОТИШЛА.

МИ СМО ЈЕ ПУСТИЛИ.

Између осталог, прво су нам затворили продавницу обуће Бонел, некадашње Борово.

Више од педесет година једна продавница била је дио живота Гацка. Ту су се прве ципелице куповале за наше бебе, прве школске ципеле за наше првачиће, обућу су ту куповали радници, мајке, очеви, баке и деке.

Мало је људи у Гацку који бар једном нису ушли у ту продавницу и изашли са кутијом у рукама.

Прве папуче за полазак у вртић.

А онда је затворена.

Да би се проширила банка.

Можда је то само пословна одлука. Можда у томе нема ничег необичног.

Али мени се чини да је то слика нечега много већег.

Полако нестају радна мјеста. Нестају продавнице, садржаји, могућности. Људи остају без посла или одлазе сами, јер више не виде разлог да остану.

А сада је отишла и Душанка.

Послије пола живота проведеног овдје и деценијa рада у вртићу. Послије генерација дјеце којима је дала дио себе, извела их из вртића према школи и помогла им да направе прве кораке у живот.

Могла је овдје да подигне своје унуке. Да их води у исти онај вртић у којем је провела толике године.

Али човјеку се нешто скупља.

Не одједном.

Годинама.

Скупљају се прећуткивања, потцијењеност, осјећај да за оно што би требало да буде нормално мораш да се бориш.

И онда једног дана више не питаш: „Шта ће бити ако одем?“

Питаш: „Шта ће бити ако останем?“

Душанка је добила неколике понуде за посао.

Изабрала је Требиње.

И то је, заправо, најтужнији дио ове приче.

Не зато што тамо неће бити добро. Биће.

Тамо је већ неко препознао њен рад, искуство и вриједност.

Само је жалосно што је неко други морао да препозна оно што ми овдје нисмо умјели.

И сада се чудимо што људи одлазе.

Не одлазе нам само људи.

Одлази нам повјерење да се овдје може живјети, радити и старити достојанствено.

А за то нису криви само они који воде ово мјесто.

Криви смо и ми.

Сви ми који видимо, а ћутимо.

Који кажемо: „Тако је како је.“

Који главу гурнемо у пијесак јер је лакше не замјерити се него поставити питање.

Који смо допустили да подобност буде важнија од способности, а ћутање врлина.

Ипак, ја не мислим да је Гацко мјесто без будућности.

Напротив.

Имамо људе. Имамо знање. Имамо природу, историју, традицију и могућности.

Преживљавају једва радећи даноноћно од Новог Сада до Ровиња, Београда и Улциња. Лично знам људе који би се радо вратили, и то младе људе. Само да се „крене уз брдо“, да посадимо дрво прво, па цио дрворед, да не одселе бар ове птице што прхнуше од моторне тестере јутрос.

Можда неком не смета, али мој бол је скоро физички кад видим сјечу.

Имамо све оно од чега се може направити фантастично мјесто за живот.

Само морамо почети да цијенимо оно што још нисмо изгубили.

А једно од највриједнијих што имамо јесте Јавна установа Дјечји вртић Гацко.

Прелијепа установа која је обиљежила дјетињство толиких генерација нашег краја. Установа у којој раде вриједни, пожртвовани и посвећени људи, људи који свој посао не раде само као посао, већ као позив који их је одредио. Чак често и родитељи полазника ове установе науче о родитељству и о томе колико обичан човјек чини за заједницу.

Нека Дјечји вртић Гацко дочека још много добрих година и још много добрих генерација које ће из њега кренути својим првим путем ка школи.

Како би Бог дао да нам се у наредним годинама деси једно лијепо чудо.

Да нам се рађају дјеца.

Да вртић поново буде пун дјечјег смијеха као што је од почетка, као што је увијек.

Да има што више полазника, али и што више људи који о тој установи брину онако како она заслужује.

Јер они који раде у Дјечјем вртићу Гацко не чувају само дјецу.

Они чувају будућност нашег Гацка.

И зато заслужују почасно мјесто у нашем граду.

Не само у нашим ријечима.

Него и у нашим одлукама.

Усрећити само једно дијете је дар који умије мајка. Душанка је мајка више генерација и може бити срећна.

Не може све једна мајка родити, али да воли, може.

Срећно, Душо!

Радуј се, Требиње, пјеваћете најљепше пјесмице и учити шта је живот од малих ногу са овом сјајном женом и васпитачем.

Добри моји, сви ми кад нешто посматрамо, прво од себе крећемо. Никог не осуђујем осим себе за све што јесам или нисам. Ја само желим Гацко да је вољено, јер као такво призива, окупља, а не тјера највредније од нас да иду.

Живи, здрави и размислите.