НАПРСЛО СРЦЕ НАЈЈАЧЕ КУЦА

НАПРСЛО СРЦЕ НАЈЈАЧЕ КУЦА

Нисам ја, сине, заборавио, ни отац није, а ни ти немој шта је било раније.

Шта су муке видјеле све — Милутинове задужбине, очи Симониде, Стефанове живе шаке? Које су жице везале руке, а које срце кидао ланце и катанце, а вријеме тече, пролази.

Шта је вријеме на Косову, шта значи?

Вријеме војевања, столовања.
Вријеме страдања и погрома.
Вријеме смрти и нових рађања.
Вријеме Васкрсења.

Шта је историја? Наша је трагедија, усуд страдања, описана на начин како је ко хтио. Ако кад прочиташ макар дио, сузе к’о грашке крену, бар ти немој да даш да те отрују и скрену, отјерају. Не дај да ти посијеку лозу и затру предање предака светих.

Нико, сине, неће тако да свијетли као онај који је крвљу божуре заливао, а није пао, него поново клијао, изникао, растао.

Онај који се молио и за брата који га је поробио, оголио, убио, који му је и гробно мјесто прекопао.

Вазнесење опрост тражи, добри моји.

А дио историје каже:

„Од пада Цариграда 1204. па до пада Србије под османску власт 1459., осам деценија послије Косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште средњовјековне Србије, као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властелинских задужбина, већим бројем утврда и двораца, често привремених пријестоница (Пауни, Сврчин, Неродимље, Призрен). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко вријеме је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као пријестоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најприје сједиште Пећке архиепископије, од средине 13. вијека, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346—1457. и поново 1557—1766. године). Прије доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало, посебно рударство и сточарство са ратарством. Средњовјековни рудници на Косову (Трепча, Ново Брдо, Јањево) активирани су за необично дуге и успјешне владавине краља Милутина (1282–1321). Рудник Трепча се спомиње од 1303. као значајно налазиште олова и сребра. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику било је помијешано са златом (глама), а српски владари су имали добре приходе од рада рудника, што је био значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина — монументалних манастира, попут Грачанице у близини Приштине, Св. Стефана у Бањској, Богородице Љевишке у Призрену (све Милутинове задужбине), а затим и Високих Дечана, гробне цркве Стефана Дечанског, Св. Архангела, задужбине цара Душана, Манастира Св. Уроша у Неродимљу, затим у Мушутишту, Зочишту, граду Призрену, Средској жупи и многих других цркава и манастира широм ових двију области, како мањих владарских, тако и властелинских задужбина. Косово је дало двије значајне српске династије: Лазаревиће, поријеклом из Прилепца код Новог Брда, и Бранковиће, родом из Дренице, који су послије слома Српског царства (1346–1371) Србијом владали у тешком раздобљу скоро девет деценија између 1371. и 1459.“

Од постања до данашњег дана, неке ствари се нису мијењале иако изгледа да је све другачије. Рећи за некога чијем народу припадаш да је небески, другачији, посебан, може дјеловати претенциозно само ономе ко не вјерује ништа. Страдања у генетском коду налажу опрез и никад нећемо пасти од душмана, колико од издаје.

Прошла су времена нека, сине, пролазе људи, пролазе сјене, и нико на Косову пољу не зна — да ли ће зора дочекати тебе и мене, чије ће се мајке спремити за неке Кошаре и чије дијете написати поему оцу, брату који се не враћа, при свјетлу мјесеца јер није смјело свјетло да се види ноћу.

Ко није чуо плач птице која крило не може да извуче из жице, док змије у пуна гнијезда се завлаче, не зна шта су муке. Чије су руке мутиле сребрене, новобрдне воде и златом мамиле похлепу у око од првог до данашњег дана?

Када пођеш на Косово, не заборави — моли се и прије него пођеш, и када се вратиш, и све док поново не дођеш, моли се.

Сине, реци свима: није поклич доказивања у понављању рефрена на неком слављу, скупу, кафани пут до спасења. Није облога за убоје, ни мелем исплаканим зеницама у рефрену „Идем преко земље Србије“, понекад чак интензивира бол. Кров куће кад изгори у оку дјетета, изгори и дио његове душе, и док је жив, ватре се плаши. Молитва за душу оних којих нема, који труну на непознатим мјестима, који труну угушени, који труну живи а прогнани, који виде што други не виде и што се крије.

Молитва је, сине, свепут!

На дан Светих Ћирила и Методија кренули смо из Гацка у Херцеговини на ходочасни пут на Косово, у организацији и са благословом пароха друге гатачке парохије, Александра Гајица.

Неке приче о посјетама, неки путописи се могу написати, описати, пренијети. Неке нас у старту оставе без текста, на почетку и на крају; треба времена да мозак схвати како су срцу драге сузе и како је могуће да плачеш иако те ништа не боли, а све те боли.

Било је путева и мегаструктура Барселоне, кућа на води које трају вијековима у околини Питсбурга (Пенсилванија), велелепности Калабаке, било је катакомби, базилика, подземних и надземних мјеста која инспиративно пишу причу у ходу.

Било је, али писати о Косову, које свако слово залије сузом и крвљу, није за сваку оловку, а ни руку.

Ко је достојан, ко није — било шта да каже, напише? Ко смије дунути вјетар у врео жар? А опет, како ћутати? Пристати да остариш за ноћ, умреш и поново се вратиш, јер ако оставиш у себи виђено, а не написано, неће ти дати слова да се вратиш одакле си дошао.

Прва посјета била је Православној Богословији у Призрену, гдје нас је дочекао наш Петар Бошковић, млади богослов, и његов професор. Лице сретно, радосно, гледа нас и слуша свог професора са Богословије у улози домаћина.

Обишли смо Високе Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију, Газиместан и, помијешаних осјећања, с пјесмом се вратили у нашу Херцеговину, јер и када је напрсло — пјевај да зарасте, и када је напрсло — воли, моли и благослови, и када је напрсло — надај се, јер напрсло срце куца најјаче.

Добри моји, ово је само дио. Причa о Косову се пише годинама, а посјете не смију да стану. Свако живо, вјерујуће срце треба да посјети Косово и Метохију и чује шта ће му рећи они који су остали тамо, и које је боје њихова нада, а које крв.

До неке друге приче и новог путовања — останите здраво и волите, да срце оздрави и шавови очврсну.

Христос Воскресе!