TI

TI

Ne, to nije sneg, dobro pogledaj, videćeš, k'o na dlanu, sunce i mesec zaspali, rasuli prah i miris ruže poljima, brdima, planinama, ljudima.

Ima li da li postoji slovo, reč, ime o blagu koje kriješ, neguješ, čuvaš, koje ti ne da da se smrzneš, zatvoriš i sakriješ, ono koje piješ, dišeš i brojiš otkucajima, kad se sve umiri.

Koje živiš baš kad se činilo da ne postoji, od svih cvetova da se rođen, baš k'o ruža rodiš?

Ono koje cveta belim latima i novembar zakiti i kad nije leta, izbeli lice, ruke i očima ukapa zvezde smejalice.

Lagano, da kapi rose na tvom prelepom licu i srcu što duže traju i nikad ne budu suze.

Ako je, ružo, ovo sneg, a ti vidiš ruže bele boje, zima će cvetati sve do proleća. Pesma se rodila, radost množila, dok zamiriše ruža stoleća.