ТО НИЈЕ КРУШКА, ТО ЈЕ ЧОВЈЕКОЉУБЉЕ

ТО НИЈЕ САМО КРУШКА, ТО ЈЕ ЧОВЈЕКОЉУБЉЕ

Људи мили, знате ли колика је то радост која вас преплави у тренутку када вас неко гестом толико дотакне, гане, да све сузе саме теку, а нисте тужни? Може да вас врати годинама уназад, да вам се учини да сте на потпуно другом мјесту.

Ја не знам какав је то модел и како се то може назвати, али тај точак, кад се заврти у рану јесен, још је посебнији и другачији.

Неки дан, а ево и вечерас, моја комшиница Њега послала ми је поруку да ми је оставила нешто на зидићу између кућа.

Њега Ашкрабић – Благотина, дом дома свог, довратник и кров, душа широког погледа, подсјетник шта је жена и шта је радост њена.

Остварена, мајка, супруга, сестра.

Неуморна прегалка дана, која зору буди, а не она њу, и мјесецу маше кад заврши све што неко није ни почео.

Ослонац дому и роду, селу, послодавцу, а комшијама – неко њихов.

Неко ко је ту и кад се пјева и спрема за пјесму, и кад се мање пјева...

Вечерас ми је оставила крушке – бјелице и љесковаче из Драмешине.

Отварам кесу и, ето, точак се окренуо. Слова се нижу, ријечи теку, а радост низ лице.

Било нас је четворо. У јесен смо у Мргињима и под Гредом ишли по крушке.

Нама, дјеци, биле су најслађе мишорепе – ситније, дужег репа – и Љубице Капоруше код потока, питоме, крупније и сочне.

Док је Уљаревића крушка била дивља, тврђа, па би је, кад би те за туршију купили, са шипурима, трњинама и бобама глога пили као здраву „Фанту“ цијелу зиму.

А нисмо ни знали шта ће бити „Фанта“.

Пио се „Јупи“ и „Кокта“, и то само на свадбама.

На Гргурушиној њиви, испод наше куће, расла је питома крушка, сочних и слатких плодова.

Уз њиве, ка Ивици, и у Грабовој главици било је мишорепа.

До Јаворка – пуни џепови.

Да, било је...

Јесен је на селу румена срећа која јабланове окити птицама, а дјечија лица осмијехом.

И док човјек памти и док се сјећа, живи поново дане који су га обиљежили кодом постанка, останка и опстанка – човјекољубљем.

Ево, ово вечерас што ми је дато на дар није само крушка. То је много више од тога.

То није само гест комшије који има.

То је чисто, истинско човјекољубље које имамо или немамо, које носимо од дана рођења до краја и које не може промијенити ни лоше вријеме, ни било какав систем поремећених вриједности.

Моја комшиница Њега даровала ми је велики поток чисте среће и подсјећање да никад не заборавим родне крушке мог дјетињства.

Док постоји човјек постоји и нада

Живи и здрави и нека вам у комшилуку буде неко као код мене.

Тада ће свијет бити бољи.